Šarplaninac

Šarplaninac je najpoznatiji i najrašireniji balkanski ovčarski pas. Nazvan je po Šar planini (u južnoj Srbiji (Kosovu i Metohiji) i severnoj Makedoniji.

Veliki, snažan, skladno građen i robustan pas. Obilno gusto i grubo krzno je sačinjeno od dva sloja a boja najčešće varira u nijansama sive, iako su i druge boje dozvoljene (na primer: bela, smeđa, boja meda itd). Rep je mišićav i savija se u vrhu.

Izuzetan čuvar što je deo njegovog instinkta. Hrabar i odlučan. Lojalan je gospodaru i porodici sa kojom živi. Nepoverljiv prema strancima, ali čoveka ne napada bez razloga. Vekovima je korišćen kao zaštitnik stada.

Veoma inteligentan pas. Sposoban da samostalno donosi ispravne odluke što mu je često nepravedno zamereno kao tvdoglavost. Od ove rase ne treba očekivati beskonačno i bespogovorno izvršavanje komandi - šarplaninac će izvršiti komandu onda kada sam proceni da je to potrebno, ali ako vidi da je komanda samo proizvod dominacije a ne stvarna potreba, onda će je ignorisati. Veoma lojalan prema porodici sa kojom živi i tačno prepoznaje i poštuje hijerarhijski redosled. Traži korektan i dosledan odnos na koji uzvraća velikom privrženošću i ljubavlju. Odrasle jedinke zbog svoje velike snage i hrabrosti se jedino mogu kontrolisati ako su ispravno vaspitane i socijalizovane.

Nerado prihvata strance i nepoverljiv je prema njima što ga čini odličnim psom čuvarom. Takođe je sposoban da prepozna sve vanredne situacije i da to signalizuje ukućanima. Loše podnosi vrućinu i u takvim prilikama mu treba omogućiti da se skloni u hlad. Hladnoću podnosi odlično i ona je u stvari njegov prirodni ambijent. Voli da se slobodno kreće po imanju koje čuva i zato nije pas koji će biti zadovoljan u stanu ili pasjoj kući. Prema deci je veoma nežan i dopustiće im mnogo, iako je svestan svoje prednosti u fizičkoj snazi.

Beli Ovčar

  Beli nemački ovčar pripada prvoj FCI grupi, ovčarski psi sa radnim ispitom. Mužjaci su visoki 61 - 66 cm, ženke 56 - 61 cm. Mužjaci imaju 35 - 40 kg, a ženke 30 - 35 kg.

  Karakterišu ga inteligencija, elegancija, plemenitost, skromnost i maksimalna radna sposobnost. Ljudski faktor, tj. ljudsko neznanje ova pasmina platila je mnogim izgubljenim primercima kroz mnogo generacija. Do sada nikakvi zapisi nisu potvrdili bilo kakve genetske probleme vezane za belu boju nemačkog ovčara. Upravo je uverenje da su genetske slabosti povezane sa belom bojom bilo razlog da ovaj tip psa skoro nestane. Vremenom ovi psi su u Evropi polako otišli u "arhivu", ali su kinolozi u Americi otkrili ovu rasu i intenzivno počeli sa njenom popularizacijom i uzgojem. Dali su i novo ime, američko - kanadski ovčar. Beli nemački ovčar je doživeo spektakularan povratak u Evropu 1980. kada je Martin Faustmann uvezao belog ovčara iz Amerike. Na izložbi u Franfurtu 1981. posetioci su sa oduševljenjem mogli da vide u punoj lepoti belog nemačkog ovčara. Može se reći da su u Evropi Švajcarci uložili najviše truda u popularizaciju ove rase. Njihovi literaturni izvori kazuju da je recimo mužjak pod imenom Lobo, oštenjen 5.3.1966. u Americi, uvezen u Švajcarsku i bio je prvi pas ove rase upisan u rodovnu knjigu u Švajcarskoj.

 

Beli ovčar sve osobe van kruga porodice u kojoj živi smatra potpunim strancima. Generalno nije otvoren za bilo koji vid komunikacije sa nepoznatim licima. Svaki prilazak prostoru u kome živi pas propraćen je njegovom reakcijom - lajanjem, jer ovi psi nepoznate smatraju neprijateljima dok se ne dokaže suprotno. Ako i uspete u nastojanju da svojim ponašanjem stavite psu do znanja da niste neprijateljski raspoloženi, ne pokušavajte da uspostavite bliže kontakte. Beli ovčar je nepotkupljiv i nepoverljiv i uporno pokušavanje da se ostvari bliži kontakt može dovesti samo do ispoljavanja agresivnosti. Ovi psi uživaju u prirodi, obožavaju vodu i plivanje. Na prostranim terenima možete ga videti kako satima trči "sam sa sobom", jer ima veliki energetski potencijal i veliku ljubav prema prirodi. Agresivnost je belim ovčarima na poslednjem mestu, ali ukoliko je situacija takva da treba da zaštiti porodicu, mesto na kome živi ili sebe, situacija se menja iz osnova. 

Nemački Ovčar

  Nemački ovčar - Ovaj izuzetan pas, koji je po nekim kriterijuma idealan, dolazi iz Nemačke. Nastao je kao rezultat strpljivog rada na selekciji, kapetana Maks fon Stefanica, koji je u prethodnom veku dao sebi za zadatak da ukrsti više rasa ovčarskih pasa da bi stvorio novog psa koji bi bio obdaren maksimumom kvali­teta. Počev od 1884. godine, fon Stefanic je odredio osnovne smernice rase, koju je pobo­ljšao obogaćujući je, 1893. godine, krvlju škotskog ovčara. Nemački ovčar, kakvog mi danas poznajemo, bio je rođen. Veoma brzo, stekao je veliku popularnost.

  Obdaren, jednim od najboljih njuhova u svetu pasa, postao je majstor u umetnosti praće­nja traga, bilo da se radi o traganju za nekim krimina­lcem, izgubljenim detetom ili o pronalaženju nekoliko miligrama droge na dnu torbe. Ima takvu reputaciju kao pas policajac da ne mora više da se dokazuje. Nemački ovčar je zahvaljujući toj svojoj akti­vnosti, nažalost, stvorio o sebi sliku represivnog psa, iako je u istoj meri izvrstan u miroljubivoj ulozi psa pra­tioca slepih ili u ulozi spacioca na planini. Može mu se takođe bez problema poveriti čuvanje nekog stada. 

  Ovaj pas sa glavnom osobinom psa koji ima potrebu da dominira, mora da bude vođen čvrstom rukom od strane gospodara, koji će biti sposoban da mu nametne svoju volju. Takvo vaspitanje bazirano na razvij­anju osećaja za poslušnost uglavnom dobro prolazi, s obzirom da se nemački ovčar rado potčinjava onome koji ume da mu nametne svoju volju i koji se pokazuje strpljivim i umešnim. Obuka će usloviti čitavo ponašanje životinje, na ovaj ili onaj način.

      Nemački ovčar, snažan, sav u mišićima, ali gibak i uravnote­žen, treba istovremeno da deluje i snažno i elegantno. Ima duge sapi, koje su mu pomalo spuštene, dok dužina trupa mora da bude veća od krajnje tačke grebena na vratu. Sve mu to, sa lepim bujnim repom, koji je blago povijen i spušten do skočnog zgloba, daje skladan izgled. Da bi bio savršen, nemački ovčar mora da ima i snažan i mišićav vrat, grudni koš dubok, prava leđa, malo uzdi­gnut stomak, slabine široke i jake.

Samojed

   Samojedi potiču iz zapadnog Sibira u Rusiji. Rasa je dobila ime po nomadskom narodu Samojeda, koji su putovali sa psima u potrazi za hranom. Ovi radni psi korišćeni su za vuču sanki i kao pomoćnici u lovu na medvede. Ipak, glavni zadatak bio im je da greju svoje vlasnike u krevetima, naročito noću kada temperatura vaduha padne mnogo ispod nule. Najbliži srodnici su mu aljaski malamut i sibirski haski. Nedavno, DNK analizom utvrđeno je da samojed spada u četrnaest najstarijih rasa pasa na svetu. 

  Samojed po veličini spada u srednje rase. Visina mužjaka u grebenu je od 54 do 60 cm, a ženke od 50 do 56 cm. Prihvatljiva težina za ženke je od 17-25 kg, a za mužjake 20-32,5 kg. Samojedi su kombinacija snage, agilnosti i elegancije. 

 

Samojedi su viševekovni saputnici ljudi, pa i ne čudi što su ovi psi vezani za vlasnika i generalno imaju dobru narav. Nežni su i razigrani, pa se odlično slažu sa decom. Dobro prihvataju druge pse i ostale životinje. Mana im može biti to što odmah prihvataju strance, pa nisu najbolji izbor za psa čuvara. Mogu biti tvrdoglavi i zato im je neophodna strpljiva dresura, s mnogo ljubavi, jer loše podnose oštre metode treninga. Svakodnevno im je neophodna fizička i mentalna aktivnost. Ako su zapostavljen,i počeće da se dosađuju i priređuju razne nestašluke. Lajavi su kada žele da privuku pažnju vlasnika. Vole društvo i uživaju u igri čak i kad ostare. 

Akita Inu

   Akita je jako cenjena u Japanu i predstavlja jedan od nacionalnih simbola Japana. Zbog svoje cenjenosti, u prošlosti su samo japanski plemići mogli da je poseduju. Vrsta je nastala u provinciji Akita na ostrvu Honšu, i kasnije je mešana sa mastifom i tosom. Akite su dugo korišćene za lov i za borbe pasa, a danas se isključivo koriste kao kućni ljubimci.

  Akita je veoma cenjena i u Evropi i SAD, gde je razvijena podvrsta, koja je nešto teža od klasične (oko 50 kg). U Francusku je stigao 1981. godine.

  Akita Inu je veliki pas, snažne građe, skladan, sa velikom mišićnom masom i teškim kostima. Široka glava formira trougao sa tupim uglovima, sa dugačkom njuškom i relativno malim očima i uspravnim ušima nagnutim napred tako da se nalaze skoro u istoj ravni sa zadnjim delom vrata, što predstavlja karakteristike rase.

     Istraživanjima i analizama DNK utvrđeno da je  Akita je među najstarijim rasama pasa na svetu. Prema istorijatu od 1603. godine u oblasti Akita, psi Akita Matagi (psi srednje veličine za lov na medvede) korišćeni su za borbe pasa. Od 1868., Akita Matagis je ukrštan sa tosom i mastifima. Kao rezultat toga, veličina Akita se povećala, ali karakteristike udružene sa špicevima su nestale. Godine 1908. borbe pasa su zabranjene, ali Akite su bez obzira na to, sačuvane i poboljšane kao velika japanska rasa. 

Aljaski Malamut

  Aljaski malamut je jedna od najstarijih vučnih pasmina pasa, ime je dobio po urođeničkom plemenu Innuita zvano Mahlemut koji su nastanjivali visinske dijelove zapadne Aljaske.

  Malamut ima gustu grubu spoljnu dlaku sa masnom i vunastom poddlakom. Dozvoljene boje su vučja ili crno-bela uvek sa svetlijim stomakom i svetlom maskom. Ravnopravne su i potpuno bela ili potpuno crna boja, i kombinacija crvenkasto smeđe ili bež boje sa belom.

  Malamut je privržen, inteligentan, umiljat i veran, bistar, malo tvrdoglav i dominantan pas. Uči brzo i vrlo je izdržljiv. Dobro se slaže sa decom i lako sklapa prijateljstva, umiljat je. U većini slučajeva se ne slaže sa drugim muškim psima.

  Ljudi ga često mešaju sa Sibirskim Haskijem jer su veoma sličnog izgleda, mada postoje razlike koje ne bi svako uočio. Malamuti su nešto veći i imaju gušću i grublju dlaku, uši su im šire postavljene i veće su; kod njih plave oči nisu poželjne kao kod Haskija

Sibirski Haski

    Prvo spominjanje ove rase vezuje se za sibirski narod Čukči koji je vršio odabir najboljih pasa, kako bi stvorio izdržljivog, brzog i snažnog psa sa dobrom orijentacijom, što je na kraju dovelo do nastanka sibirskog haskija. Početkom 20.veka, ovaj pas je prenet na Aljasku, gde je zbog svojih osobina korišćen za vuču saonica. Godine 1908. održana je prva trka saonicama koju su vukli sibirski haskiji; staza je bila duga 408 km, a pređena je za 119 časova. Ubrzo, rasa se proširila na Kanadu i ostatak SAD.Američki štenarski klub je sibirske haskije kao rasu priznao tek 1930. Sredinom 50-ih godina 20. veka, preneti su i u Evropu.

     Haski je radni pas srednje veličine, snažan, brz i okretan. Visok je od 51 do 60 centimetara i teži od 16 do 27 kilograma. I mužjaci i ženke su unutar tih granica, s time da su ženske nešto niže i generalno sitnije. Zbog prikladne građe je snažan, brz i okretan. S obzirom na to da zahteva mnogo kretanja, gotovo nikada nije prevelike težine. 

    

      Prepoznatljivog je izgleda i dvostruke dlake. Podlaka je mekana i gusta, a spoljnja zaštitna dlaka je kraća i nešto oštrija, ali ne preoštra. Takvo dvostruko krzno štiti haskija od oštrih zima pa može da izdržati temperaturu do -50 i -60 stepeni Clelzijusa. 

     Može se javljati u nizu boja i varijeteta, ali obično ima bele šape i noge, deo lica i vrh repa. Ostak krzna može biti crn, beo, riđ ili siv. Ima izražajne smeđe ili plave oči, a u 20 posto primeraka boje očiju su različite, obično je jedno oko plavo, a drugo smeđe. 

    Iako se u prošlosti koristio gotovo isključivo za vuču, zbog lepote, inteligencije i dobre i vesele naravi u 20. se veku raširio svetom kao ljubimac. Odlično se slaže s decom, posebno onom koju poznaje.. Naime, sibirski narod Čukči koji ih je odgajio zimi ih je čak stavljao na spavanje sa decom kako bi ih ugrejali. 

    Inače je vrlo energičan i treba mu mnogo kretanja i pažnje vlasnika. Neispunjavanje tih potreba može dovesti do destruktivnog ponašanja (npr. žvakanje). Uglavnom je tih, ali ponekad i zavija. 

    Nije agresivan, prema nepoznatima je prijateljski raspoložen, ali nije ga sigurno ostaviti u blizini mačaka i drugih manjih životinja. Iako je inteligentan i brzo uči, može biti tvrdoglav pa će više odgovarati iskusnijim vlasnicima.